Noje cirher cajtung piše o Balkanu u širem kontekstu: „Prosečna stopa nezaposlenosti od 16 odsto; četvrtina mladih nema ni završeno stručno obrazovanje ni posao: indikatori tržišta rada na Zapadnom Balkanu su neveseli. No, isplati se u tome videti čašu koja je polupuna. Studija Svetske banke i bečkog Instituta za uporednu ekonomiju (WIIW) pokazuje da je u Albaniji, Bosni, Makedoniji, Kosovu, Crnoj Gori i Srbiji u poslednjih godinu dana otvorena 231.000 radnih mesta. To odgovara rastu od dobri 3,9 odsto. Pri tome su na samom vrhu Srbija (industrija i uslužne delatnosti) i Kosovo (građevinski sektor, zdravstvo, industrija).“
List dalje prenosi da je u pomenutim šestorim zemljama stopa nezaposlenosti između 2016. i 2017. pala za 2,4 odsto, kao i da su ne samo mladi, već i osobe između 55 i 65 godina starosti imale bolje šanse da nađu posao nego ranije. „Pozitivno upada u oči i da je stopa zaposlenosti žena povećana na 43,2 odsto, a primećuju se i velike regionalne razlike (Kosovo: 13,1%, Srbija 52,3%).“
I pored svega toga, odliv mozgova sa Balkana se nastavlja, pre svega zato što se u zemljama stare EU (15 članica) mnogo bolje zarađuje, i tamo su Balkanci spremni da rade i poslove koji su ispod njihovog nivoa stručne spreme.
„Taj odliv negativno utiče na privredni rast i konkurentnost u zemljama porekla. Emigracija ima posebno velike razmere u Makedoniji i Bosni. Lošim stranama pojave su suprotstavljene doznake ’gastarbajtera‘: one poboljšavaju prihode onih koji su ostali u zemlji, smanjuju siromaštvo i podstiču investicije u domovini.“
„Prema izveštajima stručnjaka za tržište rada, vlade na Zapadnom Balkanu se previše uzdaju u pozitivne nuspojave migracije. U upravnim aparatima zemalja u transformaciji nedostaje razumevanje migracione dinamike i nedostaju resursi za obraćanje onima koji hoće da se vrate i za praćenje njihove reintegracije“, piše između ostalog Noje cirher cajtung.
Neuvijeni pogledi
A dugogodišnji dopisnik švajcarskog lista iz Beograda Andreas Ernst, objavio je članak u kojem piše o onome „što upada u oči kada se čovek posle mnogo godina vrati u Švajcarsku“. „Tri prva utiska posle godina provedenih u Beogradu jesu: cipele, zubi i ljubaznost. Cipele Cirišana su blistavo očišćene, najčešće skupe, pa čak i sasvim mala deca tapkaju trotoarima u cipelicama poznatih firmi.“
„Drugi utisak – blistavo beli zubi penzionera, koji se samouvereno probijaju kroz saobraćaj na putu ka svojim izletničkim ciljevima. I, naposletku, ljubaznost prodavaca . Kakav kontrast Beogradu. Tamo je, već prema tome kakav je ko, na kasi sve moguće: od drskosti do srdačnih susreta.“
„Ali, ono što je zaista upadljivo, jesu pogledi. Cirišani Vas gledaju sasvim neuvijeno. Ko to ide? – Pitaju te oči. Ili kakav je to čovek? U Beogradu pogledi lutaju tamo-ovamo, kao da ih ništa ne zadržava na jednom mestu. U Cirihu se, međutim, fiksiraju. Više iz radoznalosti nego iz nepoverenja, kako izgleda. To je stvar na koju čovek mora da se navikne, ali ona ne mora biti neprijatna. I u mom rodnom gradu je čovek gotovo uvek među nepoznatim ljudima, a pogledi pružaju osećanje da Vas vide kao osobu.“
Priredio Saša Bojić
